Ерни Дејвис је био бриљантна особа, поседујући велики професионални таленат током своје каријере као играч америчког фудбала, посебно као ранинг бек. Његову каријеру је прекинула трагична болест која је довела до његове преране смрти.
Његов живот је урезан у историју, јер је у младости постао први Афроамериканац који је освојио Хајсманов трофеј , што је означило прекретницу у признавању професионалаца на основу боје коже. Раније, ова категорија није била призната, али је његов изузетан таленат помогао у рушењу расних баријера у америчком спорту.
Детињство Ерние Давис-а
Ерни Дејвис је имао донекле тешко детињство. Рођен је у Њу Салем-Бафингтону, у Пенсилванији. Његови родитељи су се развели неколико дана након његовог рођења, а он никада није знао нити је имао икаква сећања на свог оца, који је убрзо након тога погинуо у саобраћајној несрећи.
Одгајили су га баба и деда, па је детињство провео у Анџонтауну, сиромашном насељу на ободу Питсбурга. Када је напунио 12 година, вратио се да живи са мајком и очухом у Елмири, у округу Њујорк . Тамо је могао да похађа локалну јавну средњу школу.
Тамо је започео своју спортску каријеру, истакавши се у америчком фудбалу. Истицао се као ранинг бек и освојио је важне награде за свој професионализам.
Ваше студије и спорт
Ерни је започео своју универзитетску каријеру у Сиракузи, северно од Елмире, 1958. године. Било му је тешко да пронађе универзитет који би могао да приушти његове студије. Његов академски успех је био беспрекоран, а његова спортска достигнућа су му омогућила да коначно буде примљен са спортском стипендијом за црне спортисте , што му је омогућило да се издржава кроз спорт. Није био неко ко је дозволио да га околности обесхрабре и био је успешна особа.
Своју спортску каријеру започео је истичући се као ранинг бек. Ова позиција му даје примарну одговорност у игри, јер мора да претрчи што више јарди у потрази за енд зоном. Био је неуништив тркач и освојио је важне награде за своје перформансе.
Као јуниорски играч, поставио је национални рекорд од 7,8 јарди по ношењу и био је трећи победнички ранинг бек у земљи, претрчавши 100 јарди у шест од девет утакмица. Добио је број 45, број који је претходно носио други црни играч у Кливленд Браунсу.
У својој другој години као играч, предводио је свој тим до победе на Котон Боулу, важној утакмици која се сваке године одржава у Даласу. Победили су Тексас Ренџерсе, а он је постигао два тачдауна, што му је донело престижну награду за најкориснијег играча. Овај наступ му је такође донео надимак „Елмира Експрес“.
Захваљујући овој награди, дошло је до расистичких реакција током прославе његове победе на Котон Боулу. Био је искључен са свечане вечере због боје коже, па је тим из Сиракузе бојкотовао догађај.
Примљене награде
Добио је Хајсманов трофеј током Котон боула 1961. године . Ова награда се додељује најбољем америчком колеџ играчу, а Ерни је био прва особа која ју је добила. Чак и са наградом, морао је да трпи расне протесте током прославе.
Године 1962, Национална фудбалска организација САД рангирала га је на прво место на својој листи најбољих играча. Ерни је имао 23 године, и то је био први пут да је Афроамериканац добио то признање . Овај пласман му је омогућио да игра за било који тим у земљи.
Његова спортска каријера
Састанак за избор играча НФЛ-а изабрао је Ернија за свог омиљеног играча , стављајући га на прво место на листи за избор у такмичарски тим.
Бафало Билси из Америчке фудбалске лиге су стекли права играча, иако је Ерни изразио своју склоност ка НФЛ-у. Ерни Дејвис је неколико дана касније размењен са Кливленд Браунсима на трогодишњи уговор вредан 200.000 долара, плус бонус за потписивање од 15.000 долара.
Био му је доступан да започне професионалну каријеру као сјајан играч, али његов живот је успорио тешка болест.
Смрт
Ерни је тренирао са групом звезда америчког фудбала на колеџу. Одједном се срушио , а његови тренери су приметили да му је врат отечен, па су га хитно одвели у хитну помоћ. Дијагностикована му је акутна хеморагична леукемија, која је изгледала неповратно обољела.
Дејвис се борио са болешћу јер му је највећи сан био да дебитује у НФЛ-у. 16. маја 1963. године хоспитализован је због компликација болести и преминуо је два дана касније.
Након његове смрти, Кливленд је пензионисао његов дрес са бројем 45 у знак признања за његов изузетан хуманитарни рад и његову познату борбу против расизма у Сједињеним Државама. Године 2008, објављен је филм заснован на његовом животу, под називом *Експрес*, који истиче његову посвећеност и изузетну отпорност.